Saša Stojanović: POZDRAV SA NOSTALGIČNOG PUTOVANJA PO OBLAKU (1998.)
Radujem se vazduhu koji putuje balonima. Ovde. Ja sam stablo i grubom korom sa svoga tela želim da dobijem misli koje nestaju da bi ih sačuvao za sledeće proleće. Vidim pejzaž koji je ispunjen nežnošću jutra koje tone u svoju tišinu. Prepuštajući se lepoti kamena ispod koga se rađaju svetovi, tajne veze između znanja i ideala, dodirujem imaginaciju vrta gde sam mogao videti drvored pored koga je trebalo tek da prođem. >>>>
Saša Stojanović: VELIKA ŽUTA LOPTA (1997.)
Čudio sam se postojanju tako velike lopte. Dok sam spavao ona se dokotrljala do mene i probudila me. Rekla je da ona nije lopta već nekadašnje sunce. Svako sunce živi samo jedan dan i rođenjem novog dana rađa se i novo sunce. Ljudi misle da postoji samo jedno sunce. Bez obzira što je to iluzija, to je značajan duhovni napor koji su ljudi učinili ka spoznaji nepostojanja vremena, odnosno beskonačnosti. Jedina muzika koja postoji je kucanje časovnika koji peva pesmu trenutka. >>>>