VELIKA ŽUTA LOPTA

Čudio sam se postojanju tako velike lopte. Dok sam spavao ona se dokotrljala do mene i probudila me. Rekla je da ona nije lopta već nekadašnje sunce. Svako sunce živi samo jedan dan i rođenjem novog dana rađa se i novo sunce. Ljudi misle da postoji samo jedno sunce. Bez obzira što je to iluzija, to je značajan duhovni napor koji su ljudi učinili ka spoznaji nepostojanja vremena, odnosno beskonačnosti. Jedina muzika koja postoji je kucanje časovnika koji peva pesmu trenutka. Sve ostalo za šta mislimo da je muzika je glas radosti ili očaja koji dolazi iz nekog drugog sveta, u zavisnosti od mekoće srca, duše i hleba. Ko ima veliku količinu straha u sebi on sluša ušima. Povećanjem broja dana u svom postojanju planete, povećava se i broj sunaca. Tako, svaki čovek, svaka životinja i svaka biljka koja je prestala da živi, ima po jedno bivše sunce. Budući da je nekada bilo mnogo sunaca, pre postojanja čoveka, sada je taj odnos takav da svakom bivšem stvorenju pripadne po jedno sunce. Svaki bivši čovek, životinja ili biljka, drži se za veliku žutu loptu kako bi se učili strpljenju i zajedničkom životu. Ranije to nisu umeli. Kasnije, oni će se saživeti i postaće zvezde koje će se videti na nebu za primer ljudima. Svaka zvezda kasnije postaje svet za sebe. Od radosti ona počne da peva ali ponekoj i bude žao zbog takvog trajanja pa onda počne da tuguje i tada peva tužne pesme. Ta se muzika nekad čuje i ovde. Može se uhvatiti na radio talasima a nekima se sviđa pa je snimaju na ploče pa onda prodaju. Nezgodno sam ležao dok sam slušao veliku žutu loptu. Malo sam se pomerio i više je nisam zadržavao svojim telom pa je otišla dalje od mene. Učinilo mi se da je počela da leti ali su je ipak nosili vetrovi trajanja svega živog i neživog na zemlji. Video sam nepoznate ljude i one koje sam nekada poznavao. Video sam ratove i one koji tragaju za istinom. Svi ti događaji počeli su da se vrte u krug i da se pretvaraju u veliku šarenu hartiju koja je želela da postane dečiji zmaj i vrati se nebu. Dečiji zmaj je bio embrion a šarena hartija je bila njegova stvarnost. Sve između bila je želja koja se pretvorila u lastu i odletela, ostavivši predivnu uspomenu na lepotu plave boje. Praznina je bila osnova svega i nikada nikud nije odlazila. Svojim postojanjem odjekivala je rečima: ti si mi prijatelj, ja sam ti prijatelj. Tada mi je otkrila tajnu budnosti i odvojila me od velike žute lopte.

Saša Stojanović, 1997.