THE BEST OFF

Jovan Despotović

Nije greška, naslov ne ukazuje na najbolje od Saše Stojanovića (the best of), već na to da je (prema njegovom iskustvu) najbolje isključeno, dakle na činjenicu konačnog poraza lepog i ljudskog, dečije nevinosti i umetničke čednosti koju sam autor otvoreno sagledava, ovog puta, na retrospektivni način kroz vlastiti izložbeni pogled unazad. To je vid jasnog prepoznavanja uzaludnog, prema njegovom mišljenju, investiranja izuzetnih snaga narastućih unutrašnjih energija, pre svega osećajnih i imaginativnih, koji su u slučaju ovog umetnika uvek bile u stalnom, nezadrživom porastu i bujanju – od prvih javnih nastupa, performansa održanih u Prištini 1996. do najnovih slika nastalih ove godine.
’Na kraju 20. veka, na razmeđi milenijuma, sivilo, bol i hladnoća prljavih bara, predstavljaju nametnuti pejzaž. Brodići od papira su nalik Nojevoj barci. Upravo zbog ovakvog izgleda zahtevaju vraćanje dečijoj čistoti kao jedinom načinu sprečavanja katastrofe’ napisao je Saša Stojanović u flajeru za performans ’Joj brodići – rekla je Dada’ koji je na ulicama Prištine izveo 12. decembra 1996. godine na taj način što je 96 brodića načinjenih od žute hartije stavljao u blatnjave bare, tadašnjeg simbola propasti (ne samo ovog grada) u jednoj zemlji bez perspektive i sa najavom dramatične budućnosti koja joj se spremala. Katkotrajni, dvosatni, bljesak čistote žutog papira u opštem sivilu naše svakodnevice najavio je jednu sasvim samosvojnu svaralačku individualnost koja je nenametljvo, blago, nežno i delikatno upozoravala na opasne stranputice kojima se društvo u kome je živeo zaputilo, ali, kao i sva druga, čak i oni mnogo glasniji komentari, i ono je ostalo nečujno, neprimećeno, potpuno isključeno iz javnog diskursa, prepušteno tek nekolicini onih koji su bili senzibilizovani na isti način kao i sam umetnik.
Serija performansa pre 2000. nastavljena je ’Minutom radosti’ (Priština, 1997) koji je izveden pred prepunom koncertnom salom dece u ’Boru i Ramizu’ kao kontrastu sa prečesto korišćenim ’minutom ćutanja’ koji je postao znakom vremena smrti tih godina, zatim ’Regresija društva’ (Niš, 1997), ’Trominutna slika’ (Novi Sad, 1997), ’Poslednji pokušaj lečenja zemlje’ (Priština, 1998), ’SFRJ’ (Novi Sad, Beograd, 1998-99), ’Umazane ruke brzo se peru’ (Beograd, 1998) i ’Čovek’ (Beograd, 1999). Ovaj niz javno izvedenih radova u različitim otvorenim i zatvorenim prostorima pokazao je da se Saša Stojanović kretao uzlaznom linijom u političkom smislu ne napuštajući istovremeno vlastitu poetiku mekog pritiska na javno mnjenje pokušavajući da ga usmeri ili prema nekim ugroženim osnovnim ljudskim pravima (’Umazane ruke…’ su izvedene pred ulazom u SANU na dan potpisivanja univerzalne deklaracije o pravima čoveka), ili potcenjenim umetničkim vrednostima (’Trominutna slika’ je posvećena Slobodanu Tišmi), ili prema osećanju odgovornosti za vlastitu sudbinu (’Čovek’ je posvećen policijski i sudski progonjenom umetniku Nunetu Popoviću) koja je tih godina bivala sve neizvesnija. I ostali navedeni performansi pokazali su snažnu zainteresovanost autora da radom javno postavi neuralgična pitanja našeg društva u konkretnim okolnostima, pred publikom koja je trebalo da bude pokrenuta iz duboke letargije bespomoćnosti i zadate tragičnosti te da se aktivno odupre prema pretećim opasnostima koje su kulminirale upravo tokom bombardovanja 1999. godine. I to je bio početak kraja jednog režima koji je proizveo umetnike poput Saše Stojanovića. Njegov mirni, pacifistički pokret umetničkog otpora, nemirenja za vlastitu i kolektivnu sudbinu svekolike ugroženosti, ispoljenom nežnošću protiv naraslog ratnog i neratnog nasilja, sentimentom prema raspadu jedne velike države, a kraj tog kraja odigrao se prevratom 2000. godine kada su se umetici, na ovaj način osetljivi, našli u jednoj posve novoj situaciji koja se mnogima učinila kao povratak nade, kao ostvarenje nemogućeg, kao buđenje iz košmarnog sna. No, taj trenutak kratko je trajao. To se može primetiti i u ovoj vrsti radova Saše Stojanovića.
Prvi performans koji je nakon promene režima uradio bio je ’Hrana za golubove’ (Bograd, 2000) koji je posvetio Džonu Lenonu. Time je on pokazao još jednu stranu svoje stvaralačke ličnosti. Posvećujući ovaj performas Lenonu, Stojanović je istakao da je on ’kroz svoju muziku i aktivizam afirmisao ljubav i ljudska prava a bio protiv rata, nasilja i rasizma’, dakle ona linija koju je sledio i autor, s tim da je pokazao i koliko je na njegovu umetnost uticala rok-muzika kao deo velikog pokreta pop-kulture. A zapravo je i Saša Stojanović pripadao tom pokretu koji jasno pratimo i kroz njegovu slikarsku delatnost. Sledeći performas ’Ovo nisu igračke’ (Beograd, Vranje 2001) bio je posvećen deci koja su rasla u ratnoj atmosferi i koja su, lomeći svoje plastične igračke u obliku oružija, iskazala stav o tek okončanom periodu razaranja, destrukcije, umiranja – o svemu onome u čemu kao mlada bića ne žele da učestvuju niti da budu deo. Jedan od najznačajnijih performansa koje je Saša Stojanović izveo u postratovskom periodu bio je pod nazivom ’Srce 2002.’ (Beograd, 2002) kao početak Oktobarskog salona. Za njega je rekao kako nije ’romantičarsko-utopijski zanos, već civilizacijai čin’, a to je već sasvim novi kvalitet ako se poredi sa njegovim početnim radovima. Na opštem planu, uz ovaj peformans stoje i ’Korak, zemlja, drvo’, (Beograd, 2003), ’Hleb’ i ’Život’ (Beograd, 2004) i ’Marijan Beneš’ (Beograd, 2005) u kojima Stojanović otvara etička pitanja vezana za svakodnevni život i sudbinu ljudi. Time je on na izvestan način zaokružio ciklus performansa – od početnih, smrti, razaranja, propadanja, do kasnijih koji se bave ljudskim pravima, novim životom (koji je takođe težak), sudbinama i egzistencijama koje je tranzicija takođe ugrozila osakatila, često poništila, ostavljajući umetnicima poput Saše Stojanovića još uvek veoma veliki prostor za umetničku ekspresiju.
Uporedo sa performansima, Stojanović se bavio i slikarstvom – uljem na platnu. Najstarije slike datiraju u 1996. godinu, a prvi put su izlagane na njegovoj samostalnoj izložbi u Nišu 1997. Za ovih deset godina, jer poslednju je priredio u Beogradu 2007. Stojanović je ostao dosledan početnom slikovnom jeziku koji je negovao sve ovo vreme, tematski preplićući svoje javne akcije sa izložbenim postavkama. Stojanović smatra, da ako se drži dečijeg pogleda na stvarnost da će joj ostati bliži, a time će biti istinitije njegovo svedočenje. Namerno izbegavanje da vlastito slikarstvo pretvori u akademsku disciplinu sa jasnim medijskim određenjima, Stojanović se zadržao na elementarnom crtežu koji zaodeva izrazitim, nametljivim kolorizmom. Kroz ove infantilne, vesele prizore umetnik saopštava one istine koje bi se surovijim sredstvima izraza i prizorima teže prihvatili, a u najdrastičnijim slučajevima oni bi bili sa negodovanjem i gnušanjem odbijani kao lažni ili propagandistički. Znajući za tu sudbinu ’crnog talasa’ u našoj umetnosti, Stojanović se vrlo svesno odlučio da svojim ’vesilim talasom’ kojim je preplavio galerije u kojima je izlagao zavede gledaoca, da mu na prihvatljiv način, bez bolnih zabijanja prstiju u otvorene rane pokaže pravu sliku vremena u kome živi, stanje morala sa kojim mora da se bori, dubinu patnji koje ga svakodnevno ophrvavaju…
U tom slikarskom opusu moguće je razlučiti nekoliko celina. Najpre, tu su one nastale na samom početku, 1996. i 1997. godine koje su ponešto narativnije, kao da slikar želi da sem likovnim prizorom, i samom pričom zainteresuje gledaoca. Potom dolazi period predanosti pop-kulturi kada se, ugledajući se na strip-art 1998. i 1999. godine bavi plakatskim rečnikom punim otvorenih poruka na račun društvene i političke zbilje u kojoj je živeo. Najzad, posle 2000. Stojanović potpuno pročišćava svoju sliku u kojoj ostaje samo elementarni crtež utopljen u jarku kolorističku gamu. Ovde vidimo neverovatnu kombinaciju kleovskog, heringovskog i naivističkog postupka u slikanju, infantilizam i humornost, optimizam i setu, sve to u isto vreme, praktičmo u istom radu sa očiglednom potrebom umetnika da pogled posmatrača najpre zabavi, a potom i da ga usmeri prema pažljivijem praćenju likovnog teksta (koji je naglašen i nazivima tih radova).
I najzad, posebno poglavlje u radu Saše Stojanovića je i mali opus, od svega četiri rada, nastalih 1998. i 2001. godine koje je, kao plakate, uradio za Odbor za ljudska prava u Leskovcu, za album grupe ’Obojeni program’ ’Sva sreća general voli decu’, za ’Žene u crnom’ u Beogradu ’Prigovor savesti’ i za Ujedinjene nacije ’Prava očima deteta’. I u ovim radovima Stojanović je potpuno ostao dosledan sebi – i u likovnom postupku i u naročitoj naraciji koja je karakteristična za celokupnu njegovu slikarsku umetnost.
Mesto Saše Stojanovića u recentnoj srpskoj umetnosti sasvim je posebno. On praktično nije uporediv ni sa jednom od mnogobrojnih pojava na prebogatoj, čak preobilnoj sceni koju imamo prilike da pratimo. Ali, među svima njima, on je jedan od malobrojnih koji su pravi glasovi novog (ovog) veka. Oni glasovi koji će se dugo i daleko slušati. Zašto? Jer se Saša Stojanović ’još uvek raduje vazduhu koji putuje balonima’ (kako sam kaže), i jer je njegov The best off tek privremeno stanje, uostalom kako to redovno biva sa onim ličnostima koje njihova savremenost ne prepoznaje, ali čiji će se tragovi jasno raspoznavati u vremenu koje dolazi, u budućnosti koja uvek bolje vidi od sadašnjosti.

6. novembar 2007.