POTREBNA JE OBNOVA LJUDSKOSTI
Intervju za Oslobođenje povodom izložbe ”Sloboda za nebesko pecivo”
Umjetnik Saša Stojanović predstavio je u Galeriji Kolarčeve zadužbine u Beogradu izložbu slika, crteža, plakata i fotografija sa performansa, koja je ujedno i prijedlog da se ljudi sretnu i svoje živote ne vezuju za robovlasnički sistem države, u kojem se kontroliše i manipuliše strahom. Izložba “Sloboda za nebesko pecivo” je i poziv svima da, kako je saopšteno, organizuju sebi život zasnovan na solidarnosti i odbijanju da se i dalje održava lažni svijet.
Izložba obuhvata radove u različitim medijima, no ono što ih objedinjuje jeste suprotstavljenost, kako je navedeno, robovlasničkom sistemu države u kojem se kontoliše i manipuliše strahom. Kako vidite svoju umjetnost u tom kontekstu?
Ovo je izložba slika, crteža, plakata i fotografija sa performansa, ali i predlog da se ljudi sretnu. Ako posmatramo oblake kao nebesko pecivo, hranu naše mašte, ovo može biti i sloboda za maštu koja je ukinuta agresivnošću ekonomije i politike. Dominanto odsustvo mašte ukazuje na diskontinuitet sa detinjstvom, kao iskustvom stvarne radosti prema životu. Na ovaj način stvara se depersonalizovano društvo bez identiteta i društvene solidarnosti koje je u službi konzumerističkog i potrošačkog sistema. Samo slobodan čovek je srećan čovek. Proizvodnja privida da je sve isto i da su promene nemoguće počiva na pasivnosti, odnosno uverenju da ovaj način života može organizovati samo nekakva vlast. Moramo se naučiti da sami odlučujemo o svojim životima i menjati se da bi smo ostali isti. Ova izložba nije medijska manipulacija o boljem životu već predlog za oporavkom smisla i vraćanjem sebi, ne zbog sebičnosti već da bismo čuli svoja srca kako kucaju i ponovo osetili jedni druge.
Ova postavka takođe poziva i na solidarnost, na svojevrsno suprotstavljanje održavanju slike lažnog svijeta. Koliko umjetnost može uraditi na polju otpora?
Danas je tragedija stvarnosti veća od tragedije umetnosti. Zato treba tragati kao pojedinac, oslobođen esnafskom pripadnošću, kroz osvešćeni utopizam za nove mogućnosti svečanosti života. Potrebna je obnova ljudskosti naših odnosa kroz susrete, a ne festivali, institucije zabave, fabrike iluzije slobode. Neophodna je uzajamna edukacija, zajednički eksperimenti, druženje, razgovori, debate između nas samih, bez posredovanja i nadzora programskih menadžera.
Kako objašnjavate ono što je u Vašem radu označeno kao, rekao bih alegorijsko, nebesko pecivo?
U ovakvom poretku stvarnosti čovek je izgubio oslonac u sopstvenom duhu i drugim bićima. U oblacima u kojima živimo, mi smo mirotvorci i altruisti. Ali prizemljenje pruža sasvim drugu sliku sveta. Koliko god da smo veliki, ne možemo biti veći od sebe Lepo razotkriva ružno. U očima sve piše, u duši još više. Važno je afirmisati ljubav. Ali ne kao romantičarsko – utopijski zanos već kao najdublji smisao života.
Vaš rad sadrži i izvjestan eskapizam. Da li je moguće doći do njega od sistema nezavisnih zbjegova u današnjem vremenu?
Plašimo se osećaja da smo živi, bežimo od svoje duše. Život smo zamenili lažima i strahom. Svuda se oseća emocionalna razjedinjenost, ali ljude zato povezuju bankarski operateri. Izgubili smo integritet i nismo u stanju da svojim životom garantujemo misli i reči koje govorimo. Podignimo glavu, uspostavimo vertikalu i odmah smo jači i u većini.
Govorite i o cenzuri. U najavi izložbe stoji da danas umjesto nje postoji ignorisanje kao novi oblik cenzure?
Da, ignorisanje je novi oblik cenzure. Umetnost nije više plod radosti duha, nego proizvod interesnih grupa uz obavezno teoretsko zamagljivanje ekonomskih interesa i efektom parole i šoka, bez ikakvog ljudskog i kritičkog sadržaja. Čoveku koji je zatrpan informacijama, ponuđeno je sve osim mogućnosti izbora. U takvim uslovima zabave i spektakla, stvara se šareni fašizam. Takav mehanizam dekoracije stvarnosti je stvoren kako bi radnici u kulturi funkcionisali zombirano kao poslušni element ekonomije.