POZDRAV SA NOSTALGIČNOG PUTOVANJA PO OBLAKU
Radujem se vazduhu koji putuje balonima. Ovde. Ja sam stablo i grubom korom sa svoga tela želim da dobijem misli koje nestaju da bi ih sačuvao za sledeće proleće. Vidim pejzaž koji je ispunjen nežnošću jutra koje tone u svoju tišinu. Prepuštajući se lepoti kamena ispod koga se rađaju svetovi, tajne veze između znanja i ideala, dodirujem imaginaciju vrta gde sam mogao videti drvored pored koga je trebalo tek da prođem. Drveće mi je govorilo da je ono sve što sam mislio i radio od početka stvaranja sveta. Na jednom drvetu sam ugledao prah. To je bio početak želje da se rodim. Ja sam ja. I, mislim da sam ja, ali prah zna više. Koristeći svoju dugovečnost on uči mene dok hodam i u ovom trenutku. Baciti prah znači osvežiti sliku onoga što vidim. Na drugoj strani razapete grane kao da više nisu imale snage da izdrže plodove savršenstva. Iz krajnosti u krajnost, odlazeći i vraćajući se, učio sam se ravnoteži, umerenosti i smirenju puta. Drvo života mi je govorilo o prolaznosti jutra. Njegova snaga, koja je treperila u tišini, učila me je toleranciji. Penjanje na drvo bila mi je želja zbog sopstvene pokretljivosti. Penjanje na samog sebe, polazeći iz tišine postojanja, zbog trajanja nežnosti i nežnosti trajanja. Popeti se i pasti. Učiti od povreda, bola i tuge. Otvorio sam oči i video nebo. Naslonjen na drvo i sam postajem drvo. Pogled iz šume šaljem u oblak. U visinu je tiho putovala molitva. Želje su se tiho probijale kroz grane. Grane su bile šešir iz koga je izletelo mnoštvo golubova i raspršilo se po noći pretvarajući se istog trenutka u belo jutro. Ideje su putovale još dalje. Noć je bila jako ozbiljna i zadržala se u mojoj blizini dosta dugo, kako bi me uverila u svoje postojanje. Lepota me je privlačila, savladavala i bolela. Za kratko vreme prošao sam kroz nekoliko soba imaginarne neuhvatljivosti. Svestan sam da idem napred dok se vreme kreće unazad. Još uvek se radujem vazduhu koji putuje balonima.
Radujući se svetlosti možemo imati na umu ograničenje te radosti i iz njenog puta trajanja otići u suprotno, u tugu, ako pretpostavimo da je ona tama. Međutim, samo postojanje svetlosti i tame stvara ograničenje u saznanju o njihovom stvarnom postojanju. To »međutim« se zove ravnodušnost. Ravnodušnost kao prapočetak kraja je iluzija da je bilo ikakvog početka. Otvaram oči. Zatvaram oči. Otvaram oči, ponovo. Svaki pogled je ograničenje. Ograničenje je saznanje o svetom neznanju, nežnosti, dodiru. Što više gledamo, više vidimo da ne znamo. Listovi su jedan list, jer, knjiga je prazna, jer šume su prazne.
Saša Stojanović, 1998.